Ti­tov bron­za­ni spo­me­nik, rad is­tak­nu­tog hr­vat­skog aka­dem­skog va­ja­ra An­tu­na Augu­stin­či­ća, uklo­njen 1991. go­di­ne sa tr­ga u bo­san­skoj va­ro­ši­ci Ru­do, gdje je po­sta­vljen 1948. u znak sje­ća­nja na for­mi­ra­nje Pr­ve pro­le­ter­ske par­ti­zan­ske udar­ne bri­ga­de, 21. de­cem­bra 1941. go­di­ne, po­sle sko­ro 25 go­di­na ni­je vi­še na ot­pa­du u pred­u­ze­ću „Sin­ma“ iz Uži­ca. Iako mu je u jed­nom tre­nut­ku ci­je­na bi­la „ki­lo­gram bron­ze za ki­lo­gram zla­ta“, a te­ži do­brih 400 ki­lo­gra­ma, bron­za­ni Ti­to je pro­dat za skrom­nih 20.000 eura. Ku­pio ga je, na jav­noj li­ci­ta­ci­ji No­vo­sa­đa­nin Si­ni­ša Za­rin, vla­snik fir­me „Ma­nu­al“ i vla­snik Mu­ze­ja za­bo­ra­vlje­nih umjet­no­sti - ko­ji po­sje­du­je oko 150.000 pred­me­ta iz pe­ri­o­da so­ci­ja­li­zma.
Ova vi­jest bez­ma­lo ni­ko­ga ni­je uz­bu­di­la. Sa­mo pri­je 12 go­di­na, me­đu­tim, vo­dio se pra­vi ma­li rat oko ove bron­za­ne skulp­tu­re. Mno­gi su že­lje­li da je ku­pe, ali Ti­to ni­je bio za pro­da­ju. Vuč­ko Pe­ći­nar, du­go­go­di­šnji di­rek­tor pred­u­ze­ća „Sin­ma“ u dru­štve­noj svo­ji­ni, da­kle pri­je pri­va­ti­za­ci­je, po­ru­čio je da Ti­to mo­že da se ku­pi ako se za ki­lo­gram bron­ze do­ne­se ki­lo­gram zla­ta. Svo­jim rad­ni­ci­ma je, na od­la­sku u pen­zi­ju 2003. go­di­ne, osta­vio u ama­net da Ti­tov spo­me­nik pro­da­ju sa­mo ka­da do­đu u si­tu­a­ci­ju da ne mo­gu da pri­me pla­tu!
Spo­me­nik su uklo­ni­li Sr­bi sa tr­ga u Ru­dom na sa­mom po­čet­ku rat­nih su­ko­ba u BiH, ka­da je na­ziv glav­ne, Uli­ce Pr­ve pro­le­ter­ske pro­mi­je­njen u Uli­cu Dra­že Mi­ha­i­lo­vi­ća i pro­dat po­slov­ni­ci užič­ke „Sin­me“ u Pri­bo­ju za 4.000 ta­da­šnjih nje­mač­kih ma­ra­ka. Do­ve­zen je na otvo­re­nom ka­mi­o­nu, sa om­čom na vra­tu, što je u Pri­bo­ju iza­zva­lo raz­li­či­te re­ak­ci­je gra­đa­na. Ubr­zo za­tim, svje­stan da će gra­đa­ni Pri­bo­ja po­ku­ša­ti da ga uni­šte, di­rek­tor Pe­ći­nar je na­re­dio da se spo­me­nik od­mah pre­ba­ci u Uži­ce. Smje­šten je u jed­nu od ha­la u Se­voj­nu, gdje se već na­la­zio ve­li­ki broj bron­za­nih po­pr­sja, ma­hom uklo­nje­nih sa tr­go­va i iz dru­gih pro­sto­ra u BiH i u Sr­bi­ji. Pr­vi se za taj spo­me­nik za­in­te­re­so­vao No­vo­sa­đa­nin Si­ni­ša Za­rin, ko­ji je u Uži­ce do­šao 2002. go­di­ne za­jed­no sa Ti­to­vim unu­kom Jo­škom Bro­zom. Di­rek­tor Vuč­ko Pe­ći­nar je li­je­po pri­mio go­ste, ali je ta­da od­ba­cio i po­mi­sao da pro­da Ti­to­vu bron­za­nu skulp­tu­ru. Ra­ču­na­ju­či da će oni sa­mi od­u­sta­ti, tra­žio je za Ti­ta 50.000 eura, pa su se kup­ci vra­ti­li u No­vi Sad neo­ba­vlje­na po­sla.
– Po­što se o toj po­sje­ti i ne­kim dru­gim za­in­te­re­so­va­nim oso­ba­ma ta­da na­ve­li­ko pi­sa­lo – ka­že Vuč­ko Pe­ći­nar – jed­no ju­tro me na­zvao Mi­ro­slav Mar­tić, gra­do­na­čel­nik Uži­ca i sa­op­štio mi da ga je zvao pre­mi­jer Zo­ran Đin­đić tra­že­ći da se sta­ne sa pro­da­jom spo­me­ni­ka. Ni­sam bio za pro­da­ju spo­me­ni­ka, a po­go­to­vo sam se pro­ti­vio nje­go­vom raz­bi­ja­nju i po­ku­ša­ji­ma da se isi­je­če ili pre­to­pi. Po­je­din­ci su mi čak pri­je­ti­li zbog to­ga što ga ču­vam, a ja sam sma­trao da je Ti­tov spo­me­nik vri­jed­no umjet­nič­ko dje­lo i da je on dio na­še isto­ri­je, pa ga sto­ga tre­ba sa­ču­va­ti za bu­du­će ge­ne­ra­ci­je kao zna­ča­jan iz­lo­žbe­ni eks­po­nat.
Za Ti­tov spo­me­nik iz Ru­dog su bi­li za­in­te­re­so­va­ni i broj­ni stran­ci, iz Ame­ri­ke re­ci­mo, pa čak i je­dan Al­ba­nac. Za­ni­mlji­vo je, me­đu­tim, ka­ko je Ti­tov spo­me­nik ipak od­ve­zen u No­vi Sad. Ka­da je užič­ki sud, ne­dav­no, za­ka­zao jav­nu li­ci­ta­ci­ju za pro­da­ju spo­me­ni­ka, Vuč­ko Pe­ći­nar je lič­no oba­vi­je­stio Si­ni­šu Za­ri­na, ra­ču­na­ju­ći da će ga on sa­ču­va­ti od uni­šte­nja. Za­rin je po­nu­dio naj­ve­ću ci­je­nu, pre­u­zeo spo­me­nik i već ga po­sta­vio u svom Ma­nu­al mu­ze­ju za­bo­ra­vlje­nih umjet­no­sti. Ta­ko je, re­klo bi se – mo­žda i na naj­bo­lji na­čin, naj­zad za­vr­še­na ra­šo­mo­ni­ja­da oko bron­za­nog Ti­ta iz Ru­dog. Po­sle sko­ro 25 go­di­na „skri­va­nja“ u ha­la­ma užič­ke „Sin­me“, sa­da će bi­ti do­stu­pan lju­bi­te­lji­ma umjet­no­sti i oni­ma ko­ji Ti­ta pam­te kao do­brog pred­sjed­ni­ka Ju­go­sla­vi­je, kao i oni­ma ko­ji tvr­de da je on bio ve­li­ki dik­ta­tor.
Sve­ti­slav Ti­ja­nić